1
" U treptaju oka, trojica kelnera su na naš sto spustili čaše, flašu apsinta, kocke šećera, kašiku sa prorezima kroz koje će kapati za¬slađena voda, i fantastičnu fontanu u koju su iz dva bokala sipali ledenu vodu. Došlo mi je da zatražim da meni naliju jednu čašu te vode, ali pre nego što sam stigao da zaustim, suvonjavi mladići, svi samrtno bledi i upalih očiju, već su u čaše sipali apsint… položili na njih kašike, a na kašike po kocku šećera… i podmetnuli ih pod slavinu fontane koje su odvrnuli. Drugih čaša nije bilo, a toliko su se brzo i utvarno udaljili da nisam stigao da zatražim još jednu. Takođe, primetio sam da su me kradomice posmatrali… nekako čudno, neprijateljski, mada ne kao što vojnik na ratištu posmatra neprijatelja, već kao što u afričkoj savani kralj životinja posmatra podanike, gazele, kojima će se nahraniti. Ponovo mi postane ne¬prijatno, kao kad sam skrenuo u ovu odbojnu ulicu i produžio pločnikom ka restoranu… Ponovo me je spopala ta strahovita po¬misao o motrenju, samo što su na mene, sad, stvarno čudnovato motrili.
- Iz pripovetke ''La fee verte "
― , Srce lutke
2
" Glad me mori, a na tu ranu so sipa kelner, koji na sto, pred na¬smejanu mladu gošću spusti porcelanski tanjir, pa pokraj njega složi salvetu. Nigde ne spusti ni jedan jedini komad escajga. Sto¬mak mi zakrči, a glad mrzovoljno prozbori: „Izvinite, ja – Mogu li dobiti jelovnik?“
Kelner pogleda gospođicu Leblank, pa pogleda mene. „Nije vam potreban jelovnik. Zar niste pročitali da večeras za nas kuva gospodin Liše? Prilično je popularan, ako niste znali.“
„Pročitao sam, da. Međutim — Kako ste vi, gospođice, naručili svoje jelo? Naručili ste ga kad sam stigao, kad sam seo.“
Mladić promrmlja. „Znate— red — “
„Red?“ zaprepašćeno ću ja, jasno prenagljujući. Ne, nisam pre¬naglio: gladan sam, a sa mnom se poigravaju kao sa žabom, koju su metnuli u lonac i polako ga zagrevaju, misleći da sam žaba kô žaba – da neću primetiti šta je posredi… da su se urotili protiv mene! Povičem: „Kakav red?“
„Neki red“, zbunjeno će mladić. „Znate, mora — “
Gospođica Leblank ga dražesno dopuni: „…postojati neki red. Naprosto, mora. Tako vam je – kako vam je, mili moj. Vi ste moj gost i bićete posluženi.“
- Iz pripovetke ''La fee verte "
― , Srce lutke
4
" Do najčudesnijeg i, ujedno, najčudovišnijeg primerka u svojoj zbirci došao sam prošle godine, u ovo doba. Da, sećam se kako sam i tad, zabavljen svojom zapanjenošću i začuđenošću, po¬smatrao taj primerak i pokušavao da odgonetnem tajne koje je sa sobom, po smrti, povukao u ništavilo, da nikad ne budu otkrive¬ne. Ponosan sam na taj primerak, a taj ponos je, kao žilav korov, iznikao iz mog ne bogzna koliko pronicljivog zaključka da nijedan drugi predmet koji posedujem ne može da se meri sa njim! Ne, ni¬jedno mu deformisano novorođenče ili nerođeni sijamski blizanci koje čuvam u teglama, nijedan primerak prepariranih dvoglavih ovaca ili pasa, nijedna izdužena lobanja nubijskog vrača ili par smrskanih, tkaninom povezanih stopala kineskih žena ne može parirati po karakteru – niti stanju u kojem se nalazi.
- Iz pripovetke ''Veliko delo "
― , Srce lutke
5
" Ni nedeljama nakon što sam sastavio poručenu staklenu kutiju i, na jedvite jade, smestio tu gomilu mesa sa desetinama očiju u nju – buljavih, krmeljavih očiju koje su se, čini mi se, umnožile u poslednja dva dana – nisam uspeo da pronađem ništa ni o ka¬kvoj boljki koja je mogla da odvede u tako ogavno stanje, niti da išta samostalno zaključim. Razume se, nikog nisam mogao ništa da pitam; nisam smeo ni reč da zucnem o toj tajni nad tajnama, o užasu nad užasima, o poremećaju u zakonima prirode i samog bića…
- Iz pripovetke ''Veliko delo "
― , Srce lutke
6
" Krici i krkljanje razlegli su se našom kućom na Dorćolu, neljudski i neprirodni, i nastavili da se roje čitave noći. Siguran sam da su u duše svih naših komšija koji su ih začuli uterali strah, utkali osećaj odvratne krhkosti u tu nedokučivu suštinu bića, koji je nagovešta¬vao da se sve, tek tako, može raspasti ili rastočiti. Zahvaljujući tim kricima, svi koji su ponekad i svraćali do kuće, gotovo svi, zaziraće od nje i nas samih zbog Milutinove grozne dernjave i urlikanja, koje kao da se iz dubine njegovog bića, pentralo uz njegovo grlo i iskakalo iz njegovih usta… samo da se ne nastani unutra i iznutra ga izjede.
- Iz pripovetke ''Beleg "
― , Srce lutke
7
" Samo me saslušajte i saznaćete šta je poljuljalo moju pobožnost, moju veru u sve što propoveda svaka crkva, svaki prorok na našem svetu. Čujte, našem! Nikada naš svet nije, stvarno, pripadao nama... Kako to mogu da kažem? Mogu, oče, jer da je svet naš, da ga je Bog stvorio za nas, stvorio bi ga savr¬šenog. Svet u kojem živimo, koji nazivamo svojim, ni po čemu nije savršen. Postoje zakoni, poput zakona fizike, o kojima danas malo ko išta zna… o kojima malo ko može da pretpostavi da postoje.
- Iz pripovetke ''Veteribus Ritibus "
― , Srce lutke
8
" Police sa knji¬gama su se preteće nadnosile nada mnom, a same knjige, pretežno u kožnim povezima, kao da su nastojale da svuku tu kožu i izduže je u – u nekakve glatke pipke, kao kod hobotnice, kojima će me ščepati i pokidati. Nije mi bilo mesto u toj biblioteci, među dok¬torovim beleškama, koje sam, iz znatiželje se primaknuvši stolu, počeo da prelistavam.
O, oče… Užas nad užasima! Raspolućena tela, na koja su prišive¬ni delovi drugih, tuđih tela… negde i tela životinja. Oči prevučene poluprozirnim koprenama.
- Iz pripovetke ''Veteribus Ritibus "
― , Srce lutke
9
" Vreme se sastoji iz stalnog nizanja trenutaka, a čovek je u tom tajanstvenom nizanju samo beznačajna slučajnost. Na sreću ili nažalost, čovek je podložan vremenu, počevši od neželjenog rođenja, pa do samrtnog ropca; jedan početak i jedan kraj u ne¬sagledivom nastupanju svih početaka i svih krajeva. Prema svom trajanju, nesagledivo je sićušan spram večnosti, koju sam donedav¬no zamišljao kao konstantu, kao a priori negaciju mogućnosti da išta počne ili se završi. U kontekstu smrti, kao crnilo koje je oduvek bilo i koje će tu uvek biti, i u kojem ništa ne nastupa.
- Iz pripovetke ''Večnost "
― , Srce lutke
10
" Pre pet godina, u septembru 1930., u Šumadiji i na jugu zemlje, stanovništvo je nagvaždalo o dotad neviđenim strahotama na nebu, a novine su od njihovih strahovanja napravile sprdnju. Mada, ko¬liko su novinari ismevali sujeverni svet, toliko su zazirali od izjava pilotâ Jugoslovenskog kraljevskog ratnog vazduhoplovstva, i zataš¬kavali ih. Jedan je članak dospeo do čitalaca – i to tek kao sporedan, kratak, u jednim niškim, niskotiražnim novinama. Ni na radiju se o tome nije prenosilo bogzna kako, ni koliko, osim kao o vremenskim nepogodama o kojima se svuda u Kraljevini razglabalo razbibrige radi. Međutim, u Beogradu su retke fotografije tih fenomena prela¬zile iz ruke u ruku, množile se i izazivale nepoverenje – ne prema stanovništvu koje širi glasine ili fotografu, već prema urednicima novina, političarima i samom kralju. Naime, neki su pričali da pi¬sanje o žutozelenoj svetlosti, zadahu truljenja koji joj je prethodio, i zvuku koji podseća na potmulo brujanje ili zujanje čitavih košnica, nije dobro za narod, jer uliva nepoverenje u vlastodršce i naučnike – jedine koji mogu pružiti kakvo-takvo objašnjenje, a ne pružaju ga. Začudo, ni crkva nije nameravala da dâ ikakvo objašnjenje.
- Iz pripovetke ''Susret "
― , Srce lutke
11
" Svega sam minut proveo ležeći na zemlji, čudeći se toploti koja iz nje izbija, a kad sam naredio nogama da me poslušaju, pridigao sam se i pohrlio prema ruševinama, gde su malopre stajali sledbenici sa svojim prvosveštenikom. Slučajno sam, ponirući, dodirnuo komad ruševnog zida i smesta povukao ruku, zbog neočekivane vreline. Ponovo sam pao na kolena i dočekao se na dlanove, pod kojim sam osetio sitan prah, poput pepela koji je vetar raznosio kojekuda. Pozvao sam Vladu po imenu, pozvao ma koga ko može da čuje, a niko me u toj sprženoj pustari nije čuo… ili se, makar, nije odazvao.
- Iz pripovetke ''Susret "
― , Srce lutke
12
" Šulc je svoje himne posvetio zlom demijurgu, propovedajući o preobražaju koji, kroz njega i njegove moći, treba pokrenuti: o preobražaju u prvobitnu tvar. Umalo je uspeo da se preobrazi! Na¬žalost, smrt ga je prerano stigla. Pusti to; ne treba da ti pričam o tome. Mogu da ti ispričam o pravom preobražaju – preobražaju mladog Franca K. iz Kirlinga, pokraj Beča – kojem je Jelena pri¬sustvovala. Zapravo, ne – neću da dužim priču… Ne smem da se zadržavam. Reći ću ti samo da se mladi K. smesta privikao na promenu! Kakve veze imaju taj mladić, kamen i preobražaj? Imaju, braco, jer je u Beogradu – tačnije, u katakombama pod Beogradom – posle tri godine pripreme, ponovo pokušan preobražaj!
- Iz pripovetke ''Preobražaj "
― , Srce lutke
14
" Zastali smo kod jedne jako čudne lutke… ružne, mada pažljivo napravljene, nakazno naslikanog iscerenog lica i bedno skrojenog kostima. Bila je to lutka nekog arlekina, ako je to bio arlekin, a ne dvorska luda ili neko ko se, naprosto, blesavo obukao i našmin¬kao. Nisam mogla da proniknem u to, a ni sad ne mogu. Šta god da je, podsetila me je na arlekina! Lutka je bila sama na polici, po-dignuta, pomoću crvenih niti konca, zavezanih za eksere. Visila je, kao što – bože me prosti! – božji sin visi na krstu, oklembešen i oborene glave. Posegnula sam ka njoj i dodirnula joj lice, podigla ga i pogledala joj u oči...
- Iz pripovetke ''Srce lutke "
― , Srce lutke
15
" Samo srž bića sve¬doči o njegovoj pravoj prirodi, lišenoj svih zabluda koje su, naizgled, izvitoperile njegovu prirodu. Dabome, priroda je nepromenljiva – ničim se suština ne dâ zamutiti ili razbistriti. Čini mi se da isto važi i kad su u pitanju zakoni fizike… Drevni alhemičari su, sto¬ga, pogrešili, a pogrešili su po pitanju svojih teorija i praktičnih postupaka. Vidite, oni su pokušavali da pročiste materiju, da je zapanjujućim metodama promene – i time joj promene suštinu. Suština se samo može manifestovati ovako ili onako… Kao voda: da li je smrznuta, da li teče ili isparava – nije važno, jer voda je, i dalje, voda. Dakle, suština, naprosto, jeste – i ne menja se.
- Iz pripovetke ''Srce lutke "
― , Srce lutke
17
" Nisam umišljao… nisam uobrazio tu gorostasnu, grbavu sen koja je, grdna, čučala pred pragom i grmela iz dubine svog gro¬znog oblika. Napisao sam „sen“, kako sam kroz nju mogao da nazrem farbu vrata i kvaku i prag… a u njoj sam, sasvim sigurno, nazrô tačke tmine koje su se svijale, i iz kojih je sipilo nešto svetlu¬cavo, zelenkasto. Postojana i nepostojana, prozirna i neprozirna, sen se rastakala i stremila da dotakne vrata, ali se pred pragom povlačila… i razdvajala u raznobojne seni, koje su, potom, poste¬peno nestajale. Ta grdosija se menjala tako da nipošto nije mogla da poprimi jedan kudikamo stalan i raspoznatljiv oblik: bila je sve i nije bila ništa – a bila je tu, i tvrdoglavo grabila. Međutim, u poslednjem obličju te seni prepoznao sam oblik životinje (nije nemoguće – jarca), a ta životinja (ne znam kako, niti želim da znam!) duvala je u frulu, čija me je bogohulna melodija poslala u milostivi mrak nesvesti.
- Iz pripovetke ''Posezanje za Diimrudom "
― , Srce lutke
18
" Otvorivši i odgurnuvši vrata, zatekao sam svog pacijenta kako kleči na tepihu, a u titravoj svetlosti što je sukala iz kamina, ugle¬dao sam sâm užas stvaranja ili rastvaranja, pa ponovnog stvaranja; ugledao sam strašan početak prvog i poslednjeg čina poremećene predstave. Preda mnom su se, na čoveku prosečne visine i tele¬sne građe, događale negacije težine, visine i proporcija. Grčio se i, nekako, skupljao sâm u sebe. Ruke su mu se kratile i nestajale u rukavima kaputa; noge nestajale u nogavicama, a cipele pale na pod. Glava se sporije smanjivala, naočare su mu spale, a potom se sve uvuklo i skrilo u visokoj kragni. Nisam smeo ni da zucnem, a kamoli da mu priđem i pobliže ga pogledam. "
― , Srce lutke
