" Zastali smo kod jedne jako čudne lutke… ružne, mada pažljivo napravljene, nakazno naslikanog iscerenog lica i bedno skrojenog kostima. Bila je to lutka nekog arlekina, ako je to bio arlekin, a ne dvorska luda ili neko ko se, naprosto, blesavo obukao i našmin¬kao. Nisam mogla da proniknem u to, a ni sad ne mogu. Šta god da je, podsetila me je na arlekina! Lutka je bila sama na polici, po-dignuta, pomoću crvenih niti konca, zavezanih za eksere. Visila je, kao što – bože me prosti! – božji sin visi na krstu, oklembešen i oborene glave. Posegnula sam ka njoj i dodirnula joj lice, podigla ga i pogledala joj u oči...
- Iz pripovetke ''Srce lutke "

― , Srce lutke