QUOTE : Glad me mori, a na tu ranu so sipa kelner, koji na sto, pred na¬smejanu mladu gošću spusti porcelanski tanjir, pa pokraj njega složi salvetu. Nigde ne spusti ni jedan jedini komad escajga. Sto¬mak mi zakrči, a glad mrzovoljno prozbori: „Izvinite, ja – Mogu li dobiti jelovnik?“<br />Kelner pogleda gospođicu Leblank, pa pogleda mene. „Nije vam potreban jelovnik. Zar niste pročitali da večeras za nas kuva gospodin Liše? Prilično je popularan, ako niste znali.“<br />„Pročitao sam, da. Međutim — Kako ste vi, gospođice, naručili svoje jelo? Naručili ste ga kad sam stigao, kad sam seo.“<br />Mladić promrmlja. „Znate— red — “<br />„Red?“ zaprepašćeno ću ja, jasno prenagljujući. Ne, nisam pre¬naglio: gladan sam, a sa mnom se poigravaju kao sa žabom, koju su metnuli u lonac i polako ga zagrevaju, misleći da sam žaba kô žaba – da neću primetiti šta je posredi… da su se urotili protiv mene! Povičem: „Kakav red?“<br />„Neki red“, zbunjeno će mladić. „Znate, mora — “<br />Gospođica Leblank ga dražesno dopuni: „…postojati neki red. Naprosto, mora. Tako vam je – kako vam je, mili moj. Vi ste moj gost i bićete posluženi.“<br />- Iz pripovetke ''La fee verte