" Otvorivši i odgurnuvši vrata, zatekao sam svog pacijenta kako kleči na tepihu, a u titravoj svetlosti što je sukala iz kamina, ugle¬dao sam sâm užas stvaranja ili rastvaranja, pa ponovnog stvaranja; ugledao sam strašan početak prvog i poslednjeg čina poremećene predstave. Preda mnom su se, na čoveku prosečne visine i tele¬sne građe, događale negacije težine, visine i proporcija. Grčio se i, nekako, skupljao sâm u sebe. Ruke su mu se kratile i nestajale u rukavima kaputa; noge nestajale u nogavicama, a cipele pale na pod. Glava se sporije smanjivala, naočare su mu spale, a potom se sve uvuklo i skrilo u visokoj kragni. Nisam smeo ni da zucnem, a kamoli da mu priđem i pobliže ga pogledam. "

― , Srce lutke