" Svega sam minut proveo ležeći na zemlji, čudeći se toploti koja iz nje izbija, a kad sam naredio nogama da me poslušaju, pridigao sam se i pohrlio prema ruševinama, gde su malopre stajali sledbenici sa svojim prvosveštenikom. Slučajno sam, ponirući, dodirnuo komad ruševnog zida i smesta povukao ruku, zbog neočekivane vreline. Ponovo sam pao na kolena i dočekao se na dlanove, pod kojim sam osetio sitan prah, poput pepela koji je vetar raznosio kojekuda. Pozvao sam Vladu po imenu, pozvao ma koga ko može da čuje, a niko me u toj sprženoj pustari nije čuo… ili se, makar, nije odazvao.
- Iz pripovetke ''Susret "

― , Srce lutke