3
" Devojčica naslanja merdevine na trešnju, penje se uz njih, prelazi na drvo, uvlači se u krošnju i jede trešnje do iznemoglosti. Tada se spusti na niže grane, ali merdevine nisu više tamo gde ih je ostavila. Devojčica zatvara oči i pokušava da se priseti kome je rekla da će biti na trešnji. Ne može nikoga da se seti, ali merdevine su dobre, sigurna je devojčica, i neće je izneveriti. Uostalom, ona više i nije ona mala devojčica koja se pentrala na trešnju i kajsiju. Sada je zrela žena koja mnogo bolje razume i svoje i tuđe uspomene. Dobro je, kaže žena, mogla sam do sada da postanem starica i onda me niko ne bi naterao da rizikujem život na lelujavim merdevinama. A možda i ne bi bilo tako loše da je ostala na drvetu. Za nju, tako malu, uvek bi se našlo neko zgodno mesto. (Merdevine) "
― David Albahari , Male priče
4
" Ponovo, posle mnogo godina, rečenica, i to ista, kao da se nikada ranije nije pojavila, kao da prvi put stiže sa velike udaljenosti i pokušava da kaže nešto u šta niko ionako ne veruje, a kako i da joj veruju kada između njenih odlazaka i povratka ne prođe dovoljno vremena ili, možda, naprotiv, kako neki kažu, prođe previše vremena, tako da se do kraja ne zna ko je u pravu, oni koji tvrde da tekst čita sebe ili oni koji misle da ga čita neko drugi, sve je moguće u toj rečenici, pa čak i da to ne bude ona ista rečenica, već neka koja je, ko zna kada, počela da igra ulogu prve rečenice, da se retvara da dolazi i odlazi kada to ona hoće, a sve sa jednim ciljem, koji zapravo nije još nijednom rekla, odnosno ponudila na čitanje, budući da rečenice, same za sebe, nikada ne govore, da uvek ćute, spremne da zavole nečije usne, uverene da su usne ono što njima, rečenicama, nedostaje, pa tako i ovoj rečenici, koja promiče neizgovorena i, po svemu sudeći, uopšte ne namerava da stane, već će nastaviti da se kreće, pravdajući se potragom za smislom, za jezikom, za usnama, gornjom i donjom, koje odavde liče na školjku, a odande, iz blizine, ne liče ni na šta, kao ni ova rečenica. (Rečenica) "
― David Albahari , Male priče
5
" Jednog dana, pisac otkriva da nije više u stanju ništa da napiše. Šta god pokuša, kojim god putem krene, ne uspeva da stigne do celovite rečenice. U prvi mah, pisac se ne predaje i pokušava bezbroj puta da sastavi makar jednu prihvatljivu rečenicu, ali reči se odupiru, odbijaju da ga slušaju ili se uopšte ne odazivaju na njegove usplahirene pozive, i pisac polako popušta, diže ruke, pravi se da je nezainteresovan, nadajući se da će se reči prevariti i doći da vide šta je s njim, zašto ga nema. Ali reči su lukave, reči su prošle sito i rešeto i ne pada im na kraj pameti da se liše novostečene slobode. I dok one veselo trče i dobacuju se uskličnicima, pisac pomišlja da postane mimičar. Ali ni tamo ga ne primaju, odvratni su im onemeli pisci, i tako piscu ne preostaje ništa drugo nego da se zaposli u zoološkom vrtu. I eno, tamo je, hrani pingvine. (Pisac bez reči) "
― David Albahari , Male priče
6
" U nekom trenutku sve priče postaju iste, kaže pripovedač, i sve vode do istog cilja. Veština je u tome, kaže pripovedač, da se onaj koj sluša ili čita priču navede na pomisao da je priča koju upravo sluša ili čita ipak drugačija od ostalih. Pripovedanje je, dakle, zavaravanje, kaže pripovedač, priča je, znači, laž. (Pripovedanje i priča) "
― David Albahari , Male priče
7
" Kada su Kristoferu rekli da mu je do kraja života ostala još samo jedna rečenica, on je odlučio da više ne govori, i tako je umro, ćutke, s prstom na usnama. “Kao da ga je ugušila neizrečena rečenica”, rekao je neko kasnije, na sahrani ili, možda, u crkvi, dok su čekali sveštenika. (Kraj života) "
― David Albahari , Male priče
8
" Zemljoradnik voli da drži ruke u sveže prekopanoj zemlji. Ponekad satima sedi pored tek uzoranog polja i zavlači ruke duboko u nove brazde. Tako najbolje odmara ruke, kaže onima koji ga znatiželjno pitaju, ali takvih je sve manje, pa i zemljoradnik sve kraće umače šake u masnu, crnu zemlju. Jednog dana, dobro on to zna, nikoga više neće zanimati gde su njegove šake, i to ga pomalo sekira. Ali uveče, kada legne u krevet, lepo čuje kako ga pšenica doziva, kako kukuruz raste, a i suncokreti su ga po podne krišom gledali, ali on se pretvarao da ih ne primećuje. (Zemljoradnik) "
― David Albahari , Male priče
