" Ponovo, posle mnogo godina, rečenica, i to ista, kao da se nikada ranije nije pojavila, kao da prvi put stiže sa velike udaljenosti i pokušava da kaže nešto u šta niko ionako ne veruje, a kako i da joj veruju kada između njenih odlazaka i povratka ne prođe dovoljno vremena ili, možda, naprotiv, kako neki kažu, prođe previše vremena, tako da se do kraja ne zna ko je u pravu, oni koji tvrde da tekst čita sebe ili oni koji misle da ga čita neko drugi, sve je moguće u toj rečenici, pa čak i da to ne bude ona ista rečenica, već neka koja je, ko zna kada, počela da igra ulogu prve rečenice, da se retvara da dolazi i odlazi kada to ona hoće, a sve sa jednim ciljem, koji zapravo nije još nijednom rekla, odnosno ponudila na čitanje, budući da rečenice, same za sebe, nikada ne govore, da uvek ćute, spremne da zavole nečije usne, uverene da su usne ono što njima, rečenicama, nedostaje, pa tako i ovoj rečenici, koja promiče neizgovorena i, po svemu sudeći, uopšte ne namerava da stane, već će nastaviti da se kreće, pravdajući se potragom za smislom, za jezikom, za usnama, gornjom i donjom, koje odavde liče na školjku, a odande, iz blizine, ne liče ni na šta, kao ni ova rečenica. (Rečenica) "

― David Albahari , Male priče