" Jednog dana, pisac otkriva da nije više u stanju ništa da napiše. Šta god pokuša, kojim god putem krene, ne uspeva da stigne do celovite rečenice. U prvi mah, pisac se ne predaje i pokušava bezbroj puta da sastavi makar jednu prihvatljivu rečenicu, ali reči se odupiru, odbijaju da ga slušaju ili se uopšte ne odazivaju na njegove usplahirene pozive, i pisac polako popušta, diže ruke, pravi se da je nezainteresovan, nadajući se da će se reči prevariti i doći da vide šta je s njim, zašto ga nema. Ali reči su lukave, reči su prošle sito i rešeto i ne pada im na kraj pameti da se liše novostečene slobode. I dok one veselo trče i dobacuju se uskličnicima, pisac pomišlja da postane mimičar. Ali ni tamo ga ne primaju, odvratni su im onemeli pisci, i tako piscu ne preostaje ništa drugo nego da se zaposli u zoološkom vrtu. I eno, tamo je, hrani pingvine. (Pisac bez reči) "

― David Albahari , Male priče