Home > Work > Kuća sećanja i zaborava
1 " U svakom čoveku obitava tajanstveno, nesaznatljivo, neljudsko, nematerijalno biće koje upravlja njegovom sudbinom. Moja majka je odvedena u jedan od logora i tamo je skončala a da zapravo nije videla lica svojih ubica. I ta je smrt bila anonimna. Kao i nasilna smrt moje sestre na dan oslobođenja od ruke pomahnitalog borca koji je dobio živčani napad i počeo da ubija redom sve koji su mu se našli u blizini. Ne tako davno, izgubio sam i kćer. Stradala je od snajpera u Sarajevu. Ne može se tu govoriti o banalnosti zločina, moj gospodine, nego o dajmonu koji je nekome anđeo čuvar a nekome sudija i izvršilac, o delovanju nečeg moćnog i nedodirljivog, nečeg što ne umemo da rastumačimo. Uveren sam da svaki pojedinac, svaka porodica, čitavi narodi, imaju nad sobom tu tajanstvenu silu koja se naziva dajmon. Ona ih vodi, spasava ili uništava. Zar se može raspredati o banalnosti zla, kada su sve ove smrti, smrti mojih najdražih, ali i smrti mnogih drugih, iako zadate ljudskom rukom, zapravo delo ubica bez lica, anonimnih dželata koji uopšte nisu poznavali svoje žrtve. Ja sam, za razliku od gospođe Hane Arent čije teze o banalnosti zla ovde prihvataju, uveren da je zlo kosmičko, iracionalno, nezaustavljivo. Greh, kazna, opraštanje, uteha - sve rasprave o tome su besmislene i lažne. "
― Filip David , Kuća sećanja i zaborava
2 " Zasvirao je muzičku numeru u kojoj su se preplitali motivi klezmera, kadiša, Lehe dodi...Kompozicija njegova oca zvučala je kao oda životu u susretu sa smrću. Sve prisutne podišla je jeza, slušali su bez daha. Stari je muzičar svirao i svirao. Svi su prisutni plakali, jer su slušali glas s one strane života, a plakao je i stari muzičar. "
3 " Ono što vas muči i uznemirava, osećanje da mrzite samog sebe, dobro mi je poznato.Samomržnja je u stvari, ako hoćemo da budemo sasvim iskreni, tipičan jevrejski sindrom. Ovaj neobičan i neuobičajen način ponašanja iskazuje se kroz pokušaje društvenih autsajdera da skinu teško breme "drugoga i drugačijega", da se oslobode onog često nepodnošljivog stanja u kom se nalaze protivno svojoj volji a najviše zahvaljujući stereotipima prihvaćenim od većine. To je teško, gotovo nemoguće, jer privilegovana većina ne prihvata promenu ustaljenih stereotipa. Uzalud zamena imena, promena načina ponašanja, odricanje od nacionalne i kulturne pripadnosti, socijalnog položaja - autsajder ostaje autsajder. Takva osoba sa margine društvenog života koja ne uspeva da, uprkos svim svojim naporima i ustupcima koji idu do odricanja od suštine sopstvenog identiteta, postane ravnopravan član zajednice, svoje nezadovoljstvo, sav svoj očaj izražava samomržnjom. U samom sebi, u svojoj manjinskoj grupi traži i i nalazi glavnog krivca za nemogućnost stvarne i potpune asimilacije....Svi mi, u meri u kojoj nas je društvo odbacilo ili nije prihvatilo, poznajemo taj osećaj samomržnje. Želimo da budemo kao i svi drugi, ali nam to ne dozvoljavaju, razlikujemo se po veri, ili po boji očiju. Šta nam preostaje nego da mrzimo sebe, onaj deo sebe koji čini tu razliku. "
