" Od mnogih ljudi koje Pavle Aleksejevič poznaje većina nije podnosila nikakvu samoizolaciju, više od svega se plašila da ostane sama sa sobom i bila je spremna da sa bilo kim pije čaj, razgovara, radi razne stvari, samo da ne ostane usamljena. Makar bilo neudobno, makar bolelo, makar se patilo, ali samo da je javno, da je među ljudima. Takvi su i smislili poslovicu: sa ljudima je i smrt lepa... Ali misleći ljudi, ljudi stvaraoci, i uopšte oni koji vrede, uvek sebe ograđuju tim zaštitnim pojasom, zonom otuđenja... Kakav paradoks! "

― Lyudmila Ulitskaya