" Otac je čudan - rekao je - ako to uopšte treba reći, jer je svatko čudan, osim bezbojnih i bezobličnih ljudi, koji su opet čudni jer ničega svoga nemaju, to jest, njihovo je baš to što ništa posebno nije njihovo. I osim svakog od nas, naravno, jer se na sebe toliko naviknemo da izgleda čudno sve što je drugačije od našeg, pa bi se moglo reći da je čudno ono što nije naše. I eto, otac je čudan zato što misli da sam ja čudan, a ja opet, i tako dalje, i sve dalje, nikad kraja čuđenju, a možda bi se baš tome trebalo čuditi. Razlika između njih je u tome što otac smatra da je on, Hasan, ovako unesrećio sebe, a Hasan je uvjeren da se čovjek može unesrećiti na mnogo načina, a najmanje ako čini ono što ga zadovoljava a ne sramoti, i tako ispada da je otac unesrećen zato što mu je sin zadovoljan, a smatrao bi srećom, svojom i porodičnom, kad bi on stvarno bio nesrećan. "

― Meša Selimović , Death and the Dervish