" Ako je verovati Olginim pričama, moj otac i njegovi prijatelji imali su svoju klupu na Kalemegdanu gde su se sastajali posle ponoći. Leti su se spuštali niz zidove tvrđave. Onda bi plivali do ratnog ostrva i nazad. U jesen su se vozili ukradenim čamcem po magli. Zimi bi odlomili ledenicu s nosa i odlazili da se ogreju u francuskoj čitaonici, "Ruskom caru" ili "Prešernovoj kleti". Odlazili su u "Muzej kinoteke" da tamo plove po dva sata van vremena i prostora. Crno-beli odraz treptao je po licima i gubio se u njihovim otvorenim ustima. Škriputale su drvene stolice od suspregnutog uzbuđenja dok su gledali film, koji je režirao Vermer iz Delfta. U Kinoteci su ih susretali Ajzenštajnov junak sa prostreljenim cvikerom i mutave starlete iz dvadesetih godina, umesto kojih je govorio klavir. Čarli Čaplin je namigivao našminkanim okom sa velikog plakata... Iz Kinoteke du izlazili na ulicu podivljali od njihanja senki. U prvom ulazu do bioskopa ljubili su se Ingrid Bergman i Hemfri Bogart. U drugom ulazu ljubili du se Žerar Filip i Mišel Morgan.

Moj otac i njegovi prijatelji živeli su u suterenima - kao pacovi i rani hrišćani - ili na mansardama - kao anđeli i golubovi. U vreme kad su novinari kritikovani zbog "pesimizma", u katakombama komunističkog Beograda, ovi članovi podzemne akademije čitali su retke knjige kao što je "Tajna istorija Mongola". I sami su pisali svoju fantomsku istoriju. Krivotvorenje, dopisivanje sveta ispunjavalo ih je osećanjem moći. Bezimene slavine i lutke sa đubrišta izlagali su na plavom somotu u svom "muzeju". Njihov muzej bio je sirotište za predmete. Tu je slavina iskopana na đubrištu smatrana jednako lepom kao leptir iz kataloga. Obogaljeni predmeti više nisu bili u sporednoj ulozi na ovom svetu nego u glavnoj. Te stvari su bile ritualno očišćene od bezvrednosti i činom "proglašenja" pridodata im je vrednost. Zbog skupljanja stvari sa đubrišta, retka pera koja bi se snishodila da se pozabave ovom grupom optuživala ih je da su "nekrofili buržoaskog sveta "

― Vladimir Pištalo