Home > Author > Milan Kašanin
1 " U govoru, ponašanju, odevanju, životu Isidorinom bilo je nečeg monaškog. Ona nije živela u gradu, već u manastiru, i nije čitala i pisala u kabinetu, već u ćeliji. Viđao sam je raspoloženu, ali ne i radosnu, - iz njenih očiju nije nikada nestajala crta zamora, ni s njenog osmeha silazila senka rezignacije. Njenom mirnom izrazu lica, ledenim usnama i hladnom pogledu protivučerio je, s vremena na vreme, samo njezin provokativni glas, koji je umeo biti tako ženstven da se činilo da nije njen. Nasuprot tolikim našim piscima koji nisu držali mnogo do toga gde žive, Isidora Sekulić je uvek imala prostran i udoban stan. Ona je birala ulicu i kuću u kojoj će stanovati isto onako kao i ljude i žene s kojima će se družiti. Tražeći visinu u mislima i otvorenost u govoru, nije marila ni u dnevnom životu za podrume i budžake. Kad je napustila centar grada, gde je provela godine između dva svetska rata, preselila se na Topčidersko brdo, u zasebnu vilu s baštom. Isidora Sekulić je bila i gospođa, ne samo književnik. U stanu Isidorinom, koji nije smeo biti manji od tri sobe, počasno mesto su zauzimali klavir i knjige. Odaje za ručanje i spavanje kao da nije bilo, kuhinja kao da nije postojala, - činilo se da onaj koji tu prebiva jedino što radi u životu, to je da čita i piše. Provodeći dane sama, u ćutanju, u mislima, u tišini, Isidora Sekulić je ličila na bogatu ženu koja je izgubila imanje i porodicu i, umna i nesrećna, nije mogla da bude drugo nego pisac. Kada sam je prvi put sreo, stanovala je u Takovskoj ulici, u kući na čijoj je tablici na zidu bio ispisan broj 3. Dogodilo se to decembra 1918, za mog prvog dolaska u Beograd posle rata, iz tek oslobođenog Novog Sada, u kome sam se našao kao sekretar Presbiroa privremene Narodne uprave i saurednik Srpskog lista. Dotada, ja sam znao Isidoru Sekulić samo po knjigama, po njenim Saputicima i Pismima iz Norveške, i po jednoj njenoj fotografiji, koju je dao umnožiti knjižar S.B.Cvijanović. Kod tadanje omladine malo koji pisac je izazivao toliko interesovanje kao ona. Srećan zbog slučaja da je poznam, penjao sam se uz stepenice njenog stana s radoznalošću i uzbuđenjem. Bilo je veče kad je moj prijatelj koji me je k njoj vodio zastao na pragu i zakucao. Vrata je otvorila još mlada žena, koja je ličila na englesku profesorku likom i odelom. Tanka, bleda, bojažljiva, začešljane kose nad visokim čelom i krupnih očiju, tiho je govorila, polako išla, neveselo se osmehivala. Isidora! To ne može biti niko drugi nego ona. Tako sam je i zamišljao. Nismo je zatekli samu. Kod nje je bio u poseti jedan naš pesnik, koji je ustao kad smo ušli. Markantne glave, prosede kose i crnih očiju, imao je na sebi uniformu sanitetskog majora. Domaćica nam ga je predstavila. U očekivanju da upoznam jednog pisca, upoznao sam dva. Napolju je padala kiša, u sobi je bilo hladno. Razgovor se vodio o tek završenim ratovima, o sudbini poznanika i čuvenih imena,, da ubrzo pređe na nove pisce, koji su se javljali pred rat i za rata. S vremena na vreme, s velikom voljom bih zaćutao, slušajući šta Isidora Sekulić i njen gost u uniformi govore o engleskim piscima, o kojima ja nisam ništa znao. I ne jednom sam priznao sebi da se prijatno osećam što sam u društvu i što govorim na ravnoj nozi sa takva dva pisca.Trebalo se već i rastajati, a napolju je još uvek padala kiša. Isidora je pesniku, koji je daleko stanovao, predlagala da ostane kod nje u gostima i stavljala mu na raspolaganje jednu sobu. On joj se zahvalio na susretljivosti, moj prijatelj i ja smo se zahvalili na prijemu, i pošli smo na razne strane. Rastali smo se u tako vedrom, u tako bezbrižnom raspoloženju, s takvim osmehom na usnama i takvim sjajem u očima kao da će nam u životu uvek biti jednako dobro i kao da ćemo se sutra sastati opet. "
― Milan Kašanin
2 " Rosandića su pratili kroz život ne samo mnoga osobena vajarska dela, nego i jedna neobična žena, koja mu nije manje pomogla da se oslobodi muka i očajanja. Splićanin, on je nju zvao šjora-Mare, ali ona nije bila rodom sa Primorja, već iz Srema. Kao i toliki pripadnici darovite kuće Bogdanovića, ona je rano iz svoje varošice pod Fruškom gorom pošla u svet i, zanesena umetnošću, zadržala se u Beču, gde se srela sa Tomom i za njega udala. Nije se nikada od njega odvajala, ni u kući, ni na ulici, ni na putu, već i stoga što je on bio uzet i teško se kretao. Niti se ona mogla zamisliti bez njega, niti on bez nje. I izgledom su odgovarali jedno drugom, iako su bili vrlo različni. Visok, koštunjav, snažnih ruku i ogromnih prstiju, Toma Rosandić je, s kratkom bradom a bez brkova, više nego na Beograđanina ličio na holandskog ribara. Kod kuće u džemperu i sandalama, neposlušne kose i nemirnih usana, na ulici se pojavljivao s velikim šeširom nad očima i velikom mašnom na prsima, odupirući se o štap koji je gromko odjekivao njegovim udarcem. Sav skoncentrisan na hod, klateći se zagledan preda se, naglo bi se zaustavio kad bi se sreo sa poznanikom i, dignuvši glavu, viknuo, kao da je onaj preko puta: “Dobr dan!” Gospođa Mara, i ona visoka, ali krupna, puna i laganih pokreta, uvek u širokoj i do zemlje dugoj haljini, koju je sama krojila i šila, i kakvu u Beogradu niko nije nosio, imala je izgled rimske matrone ili splitske vlastelinke. Ona se tako i držala, tako se s poznanicima i s poslugom zapovednički i ponašala. Da nije nju imao, onemoćali i bolećivi Rosandić bi se u životu teško snašao. I stan im je bio drukčiji no u drugog sveta. Kada su se, posle prvog svetskog rata, njih dvoje nastanili u Beogradu, dobili su u Gospodar-Jevremovoj ulici zasebnu kuću, - od pre neku godinu pretvorenu u muzej za pozorišnu umetnost, - i oni su u toj oronuloj, oniskoj građevini orijentalnog tipa začas dali i iznutra originalan i egzotičan vid. Od ulaza, pa kroz sve sobe, posetilac je, kao kroz red začutalih ukočenih stvorova, prolazio između figura u kamenu i drvetu i reljefa u bronzi, da bi ga u dnu, kao u svečanoj dvorani, u skulptorovu ateljeu sačekali domaćini, on sa pozdravnim usklicima, a ona sa osmehom. "
― Milan Kašanin , Susreti i pisma
3 " Koliko zbog njegove umetnosti toliko zbog njene umešnosti, Rosandići su za kratko vreme stekli more prijatelja. Moje prisustvo u njihovu krugu primećivalo se postepeno, po meri moga učešća u umetničkom životu u Beogradu, od osnivanja i širenja Muzeja savremene umetnosti, organizovanja izložaba kod kuće i u inostranstvu i otkupa slika i skulptura, do pisanja umetničkih kritika i do članstva u žiriju na konkursima umetničkih dela. Rosandići su tad već stanovali na Senjaku, gde su podigli kuću, po planu koji je izradio sam domaćin, - voleo je da mu se kaže kako je to što je sagradio rimska villa rustica. Retki su u njih bili dani bez posetilaca, i domaćica je neki put morala svojom odlučnošću, pa i lukavstvom, braniti od njih domaćina, kako bi mogao u ateljeu raditi na miru. Posećivali su ih i ljudi od vlasti i ljudi od novca, koji su otkupljivali ili naručivali skulpture, i stranci u sunarodnici, kaogod i prijatelji, koji su donosili lepe želje i laskave reči. Jedan naš ministar prosvete je, pri prvoj i poslednjoj poseti majstoru u njegovoj radionici, upitao ga da li on svoje lutke - ministar je nazivao Tomine figure lutkama - mora uvek sam da kleše, i mislio je da to mora biti teško. Od umetnika im je najčešće i najbrže dolazila Zora Petrović, koja je smehom i radosnim glasom razvedravala sve prisutne čim bi se pojavla; od književnika je umela navratiti na sedeljku Isidora Sekulić, na čiju pojavu bi svi okupljeni postali ozbiljni. Godinama je Rosandiću najviše dolazio na razgovor Milo Milunović, koji je živeo neko vreme u njegovu susedstvu, i njih dvojica su svagda s velikim žarom i slaganjem raspravljali o umetnosti, da se na kraju zavade i Milo izađe iz Tomine kuće još brže nego što je u nju ušao. Nikad nisam bio siguran da li njih dvojica govore ili ne govore i, kad bih ušao u predsoblje, upitao bih gospođu Maru da li mogu pred Tomom pominjati Mila. “Kako ne!” čudila se ona šta je pitam. “Još juče su je izmirili”. "
4 " S proleća i leti, pred veče, Rosandići su, po običaju koji su poneli iz Beča, u određene dane i kad im je vreme dopuštalo da se sa Senjaka spuste u varoš, dolazili u kafanu, da se vide sa prijateljima. Nekoliko godina to je bila kafana “Kod Ruskgog cara”, na uglu Knez- Mihailove ulice i Obilićevog venca. U isti moment kod njih dvoje, dolazio je i Dragiša Brašovan, projektant paviljona svih jugoslovenskih izložaba u inostranstvu koji je tih godina gradio najviše kuća u Beogradu, da svoju najlepšu građevinu podigne u Novom Sadu, - Bansku palatu -, a retko bi izostao iz njihovog društva i Miloš Vušković, slikar koji se pročuo kao karikaturist “Ošišanog ježa”; s vremena na vreme, u prolazu, na povratku kući, ja sam im se s velikom voljom pridruživao. Ne zna se ko je bio eksplozivniji, Rosandić ili Brašovan, i ko se više ljutio, da li Brašovan što se neznalicama daje da zidaju kuće, ili Rosandić, što se diletantima daje da prave biste i podižu spomenike. Gospođa Mara ih je stišavala, sa strahom se obazirući na ljude za susednim stolovima, da među njima nema nekog na koga su se okomila njih dvojica. Miloš Vuković, za sve vreme njihove raspre, ćutao je i pušio, kao da sedi sam.Viđao sam se sa Rosandićima, povremeno, i na ručku i večeri kod njih ili kod mene. Gospođa Mara je bila savršena domaćica, koja je volela ribu u ulju i salate, i odlično ih spremala. Toma Rosandić je voleo vino i razumevao se u njemu, ali ga nije smeo piti; i voleo je pevati, i pevao je iz sveg glasa, ali nije umeo. Kad bih se, zamoren, izdvojio i, povučen u sebe, slušao šta govore i gledao šta rade, činilo mi se da nisam u nečijoj kući, već u pozorištu, - da njih dvoje ne žive, nego glume, i da to čine radi toga da olakšaju i ulepšaju život sebi i drugom. Ličeći spolja na morskog vuka, Rosandić je bio čovek u koga je čvrstinu volje s velikom brzinom smenjivala klonulost i, ne manje iznenada, srditost se preobražavala u blagost. Kad bi, zaćutavši, spustio glavu i začas se usamio zagledan preda se, njegovo izborano koščato lice dobijalo je neizrecivo patnički izraz, ličilo na lice njegovog Hrista kojega je, razapet i sam, s toliko volje vajao. Ne jednom sam zapazio, družeći se s njim, kako se mora mnogo čega lišavati, i najprostijeg i najobičnijeg, - govora, hoda, uzbuđenja, pića. Koliko god se savlađivao, nije uvek mogao da prikrije šta želi i žali i, pokretima, očima, usnama, odavao se da ga neko sprečava u nečem što je njemu drago. Kad bi mu žena branila da po drugi put uzme čašu, znao je viknuti, sav nesrećan : “Pusti me da živem”! "
5 " Komunikativna u književnim i privatnim odnosima, Isidora je bila u životu povučena i u radu diskretna. Na svečanostima i banketima se nije pojavljivala, u javnim lokalima i na službenim prijemima se slabo viđala. Njeno carstvo je bila njena kuća, gde je usrdno primala goste i rado i dugo sa njima razgovarala. Njeni gosti su, skoro isključivo, bili pisci i čitaoci. Intimnih ličnih prijatelja ne čini se da je imala, i ne zna se da je nekog strasno volela. Napustivši rodni kraj, ona se rastala sa srodnicima, s drugaricama iz škole, s poznaniima iz mladosti; u Beogradu, gde se nastanila kad je već bila zrela žena, nije im našla zamenu. Iz njenih knjiga, iz razgovora sa njome, iz njenih pisama, ne vidi se da bi žalila za prošlošću i za zavičajem. Kad je posle mnogo godina pošla da vidi kraj Tise selo u kome je ugledala dana, napisala je o toj svojoj poseti sjajnu reportažu, ali ne s radošću, ne ni s tugom, već sa humorom, kao da se začudila gde se rodila. Družeći se samo sa onima s kojima je mogla govoriti o knjigama i piscima i, ne uvek s velikom voljom, o svetskim događajima, nije se mnogo interesovala za dnevni život i građanski svet. Kad mi je bila gost u kući, umela je govoriti i s gospođom Kašanin i sa mnom; ne tako lako i s gostima; sa decom, nikako. Isidora se nelagodno osećala među učenicama kojima je predavala u gimnaziji, i učenice su se rezervisano osećale prema njoj. Sva u intelektu, nije se mogla zamisliti u kuhinji ili na morskoj plaži. Da bi mirno radila, zamolila je prijatelje da joj dolaze na razgovor u određeni dan popodne. Niz godina, to popodne je bio četvrtak i, poštujući njenu želju, ja sam joj samo po izuzetku dolazio u druge časove. Najviše je mojih poseta bilo od 1928 do 1931, kada je Isidora stanovala u Knez-Miloševoj ulici, 62, u parteru jedne povučene mirne kuće u koju se ulazilo iz dvorišta. Tih godina, Isidora i ja smo se našli na sličnom poslu u “Narodnoj prosveti”, izdavačkom preduzeću u kome je ona bila član i sekretar uređivačkog odbora Biblioteke stranih pisaca, i gde je bila redaktor sabranih dela Fjodora Dostojevskog, ja sabranih dela Ivana Turgenjeva i Lava Tolstoja. Godinu-dve dana oboje smo bili članovi uređivačkog odbora Srpskog književnog glasnika, a članovi Pen-kluba od njegovog osnivanja. Za vreme između dva svetska rata malo s kojim piscem sam se tako često sretao i tako prijatno razgovarao kao s njom. Isidora Sekulić je bila savršen sabesednik, - umela je ne samo lepo govoriti, već i mirno saslušati onoga s kime govori. U raspru o nečemu što nije znala nikad nije ulazila. Ako bi neko pomenuo knjigu koju nije pročitala ili ju je upitao o piscu o kome nije bila obaveštena, ona bi bez ustezanja rekla: “Ne, ne znam.” Svoje misli je izlagala odmereno, nerado se upuštala u dugu ili uzbuđenu diskusiju. Jedino kad bi se u društvu kod nje našlo sasvim mladih ljudi, ona bi, u brizi za svoj prestiž, insistirala na svojim tvrđenjima i podizala glas. Uzdržana u privatnom životu, u društvenim odnosima nije bila sebična. Knjige je pozajmljivala, časopise razdavala, delila svoje misli o književnosti i ljudima, odgovarala na pisma. Saopštavajući svoja iskustva iz književnog zanata, - da se prihvata druge teme kad je jedna zamori i da se posle vraća na nju, - ona je nenametljivo davala savete mladim ljudima. i redovno hrabrila svakog za koga je verovala da je u trenutnoj slabosti podlegao sumnji. Nisam sreo pisca koji se mogao radovati tuđem uspehu kao Isidora. "
6 " Spolja hladna, Isidora Sekulić je, intelektualno, stalno bila u vatri, zanoseći se poezijom, romanima, esejima, putopisima, prevodima, i zanoseći se norveškim fjordovima, italijanskim obalama, gotskim katedralama. Vodeći pred drugima neprimetan i tih život, ravnomeran kao sat, ona je uistinu, unutra u sebi, preživljavala velike avanture, imala nebrojene misaone i književne ljubavi, - ona nije samo cenila i volela knjige, nego se u njih zaljubljivala i s njima živela. Sve dok nije ostarela, o kome god je pisala, o kome god je govorila, pisala je i govorila dobro. Nikome se nije podsmevala ni svetila, nikoga nije omalovažavala, nije valjda bilo knjige u kojoj ona ne bi ugledala ono što je pametno ili lepo u njoj, niti je bilo pisca za koga ne bi našla reči pažnje i priznanja. Do koga i do čega nije držala ništa, o tome nije pisala. "
7 " Slučaj je hteo da se nađem s Meštrovićem u srdačnijim odnosima i duže vremena u Amsterdamu nego u Beogradu. Čudnovato, to se dogodilo ne povodom izložbe o kojoj govorim i na čije otvaranje nije došao, već povodom međunarodnog kongresa Pen-kluba koji se održavao u Holandiji 1931. Meštrović nije bio pisac, ali je zagrebački centar slao njega kao svoga delegata na taj kongres na kojem se on pojavio sa urednikom Nove Evrope, svojim neumornim biografom Milanom Ćurčinom. Izaslanici beogradskog centra bili su Isidora Sekulić, na koju se zalud čekalo da dođe, Jovan Dučić, koji je doputovao brodom iz Egipta gde je bio naš poslanik, i najposle ja, koji sam stigao u Hag iz Pariza, gde sam se zadržavao prikupljanjem slika za muzej. Ivan Meštrović i Jovan Dučić, koji su se dvadesetinu godina ubrajali u prijatelje, nisu se razdvajali za tih nekoliko holandskih svojih dana. Nisam ih ni ja napuštao, iako sam se rado usamljivao. Kraj svega poštovanja prema njima dvojici, više su me privlačili holandski ljudi i predeli, slike Vermerove i Rembrantove, mostovi i kanali po gradovima, automobili po putevima, brodovi po pristaništima, horizonti Severnoga mora. Ali ako nismo bili nerazdvojni, svugde smo se susretali, i ja sam ih, kada bih se našao sa njima, sa najvećom radoznalošću slušao. Ništa nije privlačnije za mladog pisca nego posmatrati starije i slavnije od sebe i, diveći se onome kod njih u čemu se čine nedostžni, radovati se otkriću onog u čemu su mali. I fizički i duhovno, Jovan Dučić i Ivan Meštrović su bili različni. Lak u pokretu i u duhu, brz na rečima i na osmehu, Jovan Dučić je, zračeći vedrinom, voleo da stoji i da hoda i, prav i visok, da govori - u paradoksima i sa humorom koji nije bio bez ironije - ne samo stoga što treba i mora nešto da kaže, nego i zato što voli i ume govoriti i želi da ga slušaju. Ivan Meštrović, kome je više priličilo da sedi no da stoji, bio je trom u pokretima i spor na rečima, ali sa težinom u mislima, nepokolebljiv u uverenju i uporan u odbrani, i govorio malo i oprezno, prećutkujući i ono što se očekivalo da kaže. Koliko je jedan umeo govoriti, toliko je drugi znao slušati. Jednog dana, našli smo se zajedno za stolom na terasi kazina u Sheveningenu i nastavili jučeranji razgovor, za koji nam se činilo da nije bio ni prekidan, - bilo je u našem raspoloženju toliko bezbrižnosti ko da nema i kao da neće nikad biti na svetu zla i nesreće. Dučić je pričao o piscima koje je tih dana upoznao i pred nama se čudio otkud su se našli na kongresu kad on nikad ni za jednog nije čuo, i divio se ulicama u Amsterdamu, u kojima je svaka druga kuća banka, i ulicama u Beogradu, u kojima je svaka druga kuća krčma. Meštrović ga je dopunjavao poređenjem holandskih žena s dalmatinskim i Severnog mora s Jadranskim, ostavljajući nama da iz njegovih zapažanja izvedemo zaključke. Najmanje su njih dvojica raspravljali o skulpturi i poeziji, i ja sam to tumačio u sebi time što se Meštrović ne razume u poeziju, a Dučić u skulpturu. Bilo je leto, no veče sveže i more nemirno, i kad je po ponoći zahladnelo, prešli smo u dvoranu, gde smo bili sami. Prvi put sam tada čuo da je Ivan Meštrović u mladosti imao na posetnici pored prezimena Meštrović i prezime Gabrilović. Dučić ga je uveravao, s velikom ozbiljnošću i usrdnošću, da se nije mogao prezivati Gabrilović, nego Gavrilović, i da je pravoslavnoga porekla. Meštrović je, ne bez osmeha, pristajao da bude Srbin, ali ne i pravoslavljanin, i poricao Dučićeva filološka i verska objašnjenja. Ponovo su se približili kad su se opomenuli da je Meštrović starinom iz Fojnice, u Bosni, a Dučić rodom iz Trebinja, u Hercegovini. Na kraju su se, na Dučićev predlog, saglasili da su obojica veliki umetnici. Svitalo je kada su se rastajali, puni obazrivosti i hvale jedan za drugog. Sam idući u svoj hotel, nisam mogao a da se ne pitam, kad su se u svemu slagali, zašto u onom jednom nisu. "
