" Samoća nije živeti sam, samoća je kad nismo sposobni da pravimo društvo nekome ili nečemu što se nalazi duboko u nama, samoća nije usamljeno drvo nasred puste ravnice, to je rastojanje između skrivenih sokova i kore, između lista i korena. Vi bulaznite, sve to što pominjete međusobno je povezano, nema tu nikakve samoće, U redu, pustimo sad drvo, nego se zagledajte u sebe, i naći ćete samoću, Kao što reče onaj drugi, hodati usamljen kroz gomilu, Još gore od toga, biti usamljen tamo gde ni nas samih nema, Danas ste užasno raspoloženi, Imam i ja svoje loše trenutke, Nisam ja govorio o toj samoći, nego o drugoj, onoj koja nas prati, podnošljivoj, onoj koja nam pravi društvo, Čak i nju ne možemo uvek da podnesemo, vapimo za nečijim prisustvom, nekim glasom, a ponekad taj isti glas i to isto prisustvo služe jedino zato da učine samoću još nepodnošljivijom. "

― José Saramago , The Year of the Death of Ricardo Reis