" I u rat ti najvolije ginuti, kad si u reserva tanjak. Gdi je potanje, tu se i kida. Od 1914. do 1918, 30% glafa izgubili. Mobiljisali 705.343 glafe, u procenjat 20% od čitav narodnji stok, a 40% od muški mu del. Izginjulo nam jal' premrlo 369.815 iliti 55%. Okrom 600.000 cifila. S prvom stafkom đuture: 1.305.343 ili nešto manje od 1/3 komata u invenjtar državni zafedenih. Od 1.300 komata studenjata i đaka, četrnajste u kapljare proizvedenih, nije nam se osamnajste vratilo dece više od 10 posto. Tačno ih bilo 140 kad smo ih prebrojali... I šta, je li se ko zabunjio? Pito, sa čime ćemo, ljudi, da popravimo štetu, da etabliramo i unapredimo nofu državnu Firmu? Nije. Važno svima bilo samo da smo dobili rat. ŠTA SMO ZBOG TOGA IZGUBILI, POSO KOSTIZI, POŠTO NAS TO KOŠTALO, NIJE BILO VAŽNO. VAŽNO BILO DA SMO POBEDNJACI. KOGA BRIGA ŠTO SMO, NUZGRED, INFALIDI OSTALI... Čujem, neki đeneral piso u nofine da se ništa sa pobedom u rat ne može meriti. Den ksero. Ja mislim da može, đenerale. SA POBEDNJAČKIM INFALIDOM SASVIM SE RAZMERNJO MOŽE MERITI ZDRAV I SNAŽAN PORAŽENJIK... "

― Borislav Pekić , Zlatno runo 1 (Zlatno runo, #1)