" Svako osecanje i svaka misao zivi u mojoj pameti izolovano; a ni najiskusniji analiticar nece otkriti u mojim sudovima o nauci, pozoristu, literaturi itd., ono sto ljudi nazivaju centralnom idejom, ili bogom zivih ljudi. Ako toga nema, onda je sve prazno... Stoga nije nimalo cudnovato sto mi je poslednjih meseci zivot pomracen mislima i osecanjima, dostojnim roba i varvarina, sto je ravnodusnost postala moja sudbina. Jer, ako nesto snaznije i bolje od spoljnih okolnosti ne nadoknadjuje prazninu covekovog zivota, onda je taj zivot obicna stvar ciju ravnotezu moce cak i nazeb poremetiti; a sav njegov pesimizam ili optimizam, zajedno sa svim njegovim velikim ili malim mislima samo su simptomi bolesti i nista vise. Porazen sam. Zasto onda da nastavljam da mislim ili da raspravljam? Ne, jednostavno cu sesti i u tisini cekati ono sto treba da dodje. "

― Anton Chekhov