" Ja sam, Igore, stvorio Euridiku, ja sam joj oblik ispevao. Mogao sam iz dana u dan da pratim metamorfozu njenih grudi što su se pod mojim dlanovima oblile da bi postale krhke i fine kao najfiniji kineski porcelan.
Ja sam joj bokove razigrao, rascvetao, struk joj zaljiljanio...
Jezik sam joj začinio kamilicom i zumbulom, poljupcima zašiljio, razuzdao.
Prste sam joj, Igore, druže, u nežnosti pretvorio, u milovanja, u lautu.
Mišice sam joj oplemenio, u uzglavlje, u san pretvorio.
U svoju sam je sebičnost pretvorio, Igore druže, u u zdah, u disanje...
I šta sad mogu, Kozorogi, Nego da čupam sebi kosu, da oči sebi vadim.
Otela mi je, Igore, brate moj, moju sebičnost, moje remek-delo! "

― Danilo Kiš